Обраћајући се учесницима II седнице Главног одбора Партије, 30. новембра 2006. године, Др Јован Кркобабић, председник Партије уједињених пензионера Србије, захвалио се на искреним примедбама и изреченим похвалама у току дискусије, а потом је истакао:

«Пред овим одбором и пред Партијом уједињених пензионера Србије је важан, тежак и одговоран посао. Дошао је тренутак одлуке, тренутак када ово руководство Партије преузима судбоносну одлуку да прекине започети процес социјални геноцид над овом популацијом. Зато позивамо све чланове и руководства ПУПС-а од месне и општинске организације до врха Партије да се уздигну до својих крајњих могућности и да победимо несрећу која се надвила над нама.

Тешко је било одлучити се како изаћи на изборе. Сами или са још неким. Дуго смо то и свестрано анализирали. Видимо, умиру људи од глади. У Суботици, недавно, двоје, па онда још једно лице у другом месту. Потврђују се речи које сам изговорио пре годину дана да је отворен процес социјалног геноцида над пензионерском популацијом. Тада су се многи питали откуд ми право и храброст да тако нешто изјавим. Данас је то потпуно видљиво. Уложили сам много труда и знања да оспособимо Партију за задатке који су пред нама. Обраћали смо се многим иснтитуцијама за помоћ, али оне нису имали слуха. Све је видљивије да они желе да ми пензионери што пре нестанемо.

Просечна пензија у Србији је данас нешто изнад 14.000 динара, а када се томе додају земљорадничке пензије онда она износи око 12.000 динара. Око 60% свих пензионера у Србији прима пензију мању од тог просека, а око 300.000 њих прима пензију мању од 6.000 динара. Ресорни министар у Влади изјављује да њега интересују млади, а не пензионери и да пензије расту. Подаци говоре сасвим супротно. Према урађеној процени до 2010. године пензије ће даље нагло падати. Те, 2010. године, просечна пензија ће износити нешто више од 17.000 динара, дакле само за 2.600 динара номинално већа од садашње, а стварно мања за 50% од садашње просечне пензије. У односу на просечну плату, у истом периоду, она ће износити око 36%, а када се додају и земљорадничке пензије износиће око 29% од просечне зараде запослених.

У Влади Србије тренутно је нередовно стање. Министри из Г-17+ поднели су оставке. Многи од њих су се растрчали по Србији и, у започетој предизборној кампањи, истичу разне пароле. Један од њих лансира паролу «Стручност изнад политике». Говори народу да је Влади оставио толико пара у буџету да може мирно да исплаћује плате службеницима и пензије пензионерима. Не говори да Панчево, град са 100.000 становника, умире од тровања хемијским агенсима. Да у том граду умиру деца и да сваком трећем човеку прети обољење од карцинома. Не даје одговор зашто није издвојио 100 милиона евра да бар мало ублажи ту еколошку катастрофу. Ваљда су нам важнији људи, од тих 100 милиона евра?. Можда их је наменио неком другом, ко је за њега важнији.

Сви се ти министри и политичари шетају Србијом о нашем трошку. Ако за то користе паре од пореза, од приватизације или од међународних кредита, па то су наше паре. Ми плаћамо порез, ми смо изградили све оно што они приватизују, а и кредите ћемо ми враћати. То народу треба рећи, јер је то истина.

Наша партија је партија сиротиње. Не зато што смо ми желели бити сиротиња, већ зато што су други од нас направили сиротињу. Све што смо ми стварали 50 година, власт је у последњих неколико година распродала, опљачкала и добрим делом ставила у своје џепове. А народ су оставили да умире од глади. Хоћемо ли ми да тако и даље живимо? Кажу да држава нема пара за бољи живот. Када би имала више пара биле би веће плате и пензије. Постављамо питање, а вероватно и сви грађани: како има пара за високе посланичке плате и плате државних функционера?

Усклађивања пензија до 01. априла 2007. године неће бити, а зараде, како су изјавили, биће повећане од 8% до 48% до краја 2006. године. Је ли то социјална држава? Је ли то развијено друштво, које само министар види у својој глави? Нисмо ми људи без животног и радног искуства, па да незнамо о чему се ради. Напротив, у овој сали има више мудрих и искусних глава него у неколико претходних влада. Према томе, не смемо сагињати главу, без обзира колико нам је тешко.

Ви сте ми дали поверење да будем на челу политике ове партије и то политику која води напретку. Нисам либио и не либим се да тај задатак остварим, без обзира колико је он тежак. Напред морамо ићи без обзира како се ко буде понашао према овоме што предузимамо и радимо. Онај ко овде , међу нама, или у другим органима наше партије сумња у политику ове партије, нека иде кући

Прилика је да поменем и нешто што се десило, отприлике пре месец дана, у Ваљеву. Тамо је одржан састанак руководства Социјалистичке партије Србије и на њему је предложено да разговарају са нама и да нам понуде 20% мандата за заједничко учешће на изборима. Без обзира да ли је то био предлог појединца или је то усвојено као став њихове странке, он је за нас неприхватљив. Коме то СПС нуди милост. А подсећам да су крајем 2005. године они подржали и изгласали сет штетних закона за пензионере у Скупштини Србије.

Социјалдемократска партија (СДП) је ушла у сарадњу са нама на крајње коректан начин. СДП је једина партија која је искрено подржала пензионерску популацију приликом усвајања, за ову популацију неповољног сета закона, крајем 2005. године у Скупштини Србије. Једино су они жртвовали свој политички комодитет у Влади Србије. Напустили су све функције у Влади због усвајања тих закона, а свог министра, који је припремио и предложио те законе, искључили из партије. Зар нам треба веће поверење за сарадњу од тога. Зар то није довољан морални разлог за сарадњу. За наредне изборе, удружују се многи који се до јуче нису подносили, који су једни о другима свашта говорили, који су се међусобно свађали. Уколико неби смо ишли заједно на изборе са СДП, тиме би сами себи спречили сигурнији улазак у Скупштину Србије. СДП није бројна партија. Она нашој партији не може нанети никакву штету, а може нам бити од значајне користи и то са становишта броја гласова, политичке и професионалне подршке, због искуства којег има. Поред тога она ће, у границама својих могућности, дати и материјалну подршку нашој партији, да у овом тешком и одговорном послу успемо. Сматрам да се више од наведеног не може и не треба очекивати и тражити.

Имао сам разговор и са представницима других партија, али ни са ким нисам имао тако коректан разговор као са представницима СДП. Ти други, чак, иако су нешто и понудили, сутрадан су се понашали као да нисмо ни разговарали. „Завлачили“ су нас до последњег тренутка, с циљем да не успемо у својој намери.

Одлуку о мом овлашћењу да утврдим изборну листу и овластим лице за њену предају Републичкој изборној комисији донели сте изнуђено. Разлог за то је кашњење општинских организација у достављању предлога и некомплетност документације за предложене кандидате за народне посланике.

Прва фаза послова је завршена. Ми ћемо изборну листу ускоро предати. Обезбедили смо 15.000 потписа подршке, иако је требало 10.000. Предаћемо листу и уз њу 13.000 потписа бирача, а остале 2.000 потписа биће у резерви. Вама је остало, као и мени, да подметнемо леђа, да затегнемо пертле и стиснемо зубе и сви на терен. Сваки од 350.000 наших чланова мора бити едукован и информисан да би изашао и гласао за нашу листу. То се мора урадити. Не питајте ме како. Решење нађите сами како знате и умете. Сваки члан ПУПС-а и сваки симпатизер мора бити свестан чињенице да ако овај пут не буде гласао за себе, тј. за ПУПС, да више никада неће имати шансу да то уради. Ово је последњи тренутак. Морамо га схватити као дан «Д». Ако то не будемо испоштовали, већ се будемо понашали комотно и очекивали да то неко други уради уместо нас, онда не можемо очекивати успех на изборима.

У нашим редовима има и кртица, оних који су у другим партијама. Можда их има и овде међу вама у ГлОд. То је њихово право. Али ја молим такве да иду кући, да нас оставе да радимо свој посао. Ако таквих има у неким ОпОр онда их ви пошаљите кући. У ПУПС-у не може бити нико ко до краја није одан овој партији и идеји коју она заступа. Сваки човек нам је злато, али у овом часу 5.000 таквих чланова за нас не значи ништа. Ако нас оставе бићемо још јачи. Без њих ћемо пре стићи на циљ којег смо себи поставили.

Ми морамо рачунати на 1,550.000 пензионера, на милион незапослених, на инвалидна лица, војне бескућнике, протерана и расељена лица и др. То су људи о којима ћемо превасходно бринути. Међу њима су наши гласачи. Наша партија ће се борити да им се врате ускраћена или укинута права која им припадају.

Челници политичких странака растрчали су се по Србији и обећавају куле и градове. Обећавају путеве, болнице, радна места и шта све не. Ни један од њих још није изјавио да нешто конкретно, нешто добро, обећава пензионерима. Значи, остаје нам да се уздамо „у се и у своје кљусе“. Сами себи морамо донети срећу и сами морамо заштити своја права. Ако то не урадимо ми, други сигурно то учинити неће.

Зато пођимо у велику борбу, која је пред нама.

Нека живи Партија уједињених пензионера Србије. Живела Србија».

ПАРТИЈА УЈЕДИЊЕНИХ ПЕНЗИОНЕРА СРБИЈЕ