Драги наш исписниче,

Не добисмо од Тебе поодавно ниједну реч. Од прошлогодишњих избора нит те чусмо, нити видесмо. Да се ниси разболео – далеко га било! Да ти није који од укућана допао какве невоље? Или су ти лопурде, можда, обиле кућу и покрале те – ако су имале шта? Главу горе! Било шта да је, проћи ће, опоравићеш се, заборавићеш. Најгоре је када штеточине покушају да ти узму савест, а то код тебе неће моћи, јер је држиш закључану у души и у срцу. Ниједним калаузом се не могу ње докопати. А и шта би са њом!? Не треба им, зато је и немају. Док смо ми градили куће, школе, болнице, фабрике, пруге и аутопутеве, док смо пробијали брда и кротили реке, дотле су они градили каријере, мењали аутомобиле, подизали замкове с базенима, отварали рачуне по светским банкама... Две су то школе, пријатељу наш: наша – школа живота и њихова – школа себичности. Тешко да ће се када те две школе разумети и помирити. Главу горе и буди поносан што си ону прву изучио и на њој докторирао. Немаш чега да се стидиш.

Видиш и сам шта се у политици, оваквој каква је, данас ради. Узми за пример само ову нову предизборну утакмицу, ово такмичење у обећањима. Пљуште на све стране. Не можеш их све ни избројати, а камоли попамтити. Обећавају куле и градове, а кад узбуна прође, стигне пензија – нешто већа од месечног дечјег џепарца, а много мања од новца који смо, за радног века, одвајали за спокојну старост. Осећамо се тада бедно, не зато што се од такве пензијице не може зготовити бар један људски оброк дневно, него зато што смо опет преварени, злоупотребљени, изиграни, намагарчени. А то нам раде исти они из друге школе, из школе себичлука и конформизма, па нам дође да се запитамо: ДОКЛЕ ЋЕМО ДА ИМ ВЕРУЈЕМО?!

Пријатељу наш, хајде да се не лажемо бар ми међусобно. Хајде да бар ми покушамо да нешто у овом јаду преокренемо. Хајде да покушамо да узмемо узде у своје руке. Хајде да „нечовјештву станемо ногом за врат“, што би рекао Његош. Хајде да сви заједно, како један наш колега – пензионер воли да се изрази, „лупимо шаком о сто да се земља затресе“ и да викнемо. ДОСТА! Доста је било отимачине, заваравања, узмицања, беде… Можемо ми то! Довољно смо јаки да учинимо такав цивилизацијски корак. При том је мање битно да ли ћемо доживети да окусимо плодове тог чина. Ако не ми, окусиће га наша деца, наше потомство и сви сиромашни људи у земљи, било којим часним послом се бавили. Успемо ли, ето нама већ сада разлога за срећу. МОЖЕМО МИ ТО! Бивало је и тежих времена, па смо успевали.

Нас је у Србији милион и шест стотина хиљада. Велика је и ауторитативна је та снага! Сада имамо и своју политичку странку – ПАРТИЈУ УЈЕДИЊЕНИХ ПЕНЗИОНЕРА СРБИЈЕ. И нисмо сами. Уз нас је и Социјалистичка партија Србије, наш природни савезник са којим имамо мноштво истородних циљева. Уз нас је и Јединствена Србија, мала али дивљења достојна политичка странка која се бори за јединство у Србији и једну Србију, без подела на богате и сиромашне. Тако здружени, када уђемо у Парламент, можемо већ у старту да покренемо замајац: да очовечимо Закон о пензијама, да оне најниже не смеју бити мање од 10.000, а постојеће да порасту за 50 процената и да доследно прате раст зарада и животне трошкове. Да здравствена заштита буде бесплатна, да се лекови не плаћају, да се болнички дани не плаћају, да се школовање не плаћа… Јер, све је то већ плаћено нашим минулим радом. То је наш новац, наша својина. Њоме нико други, осим нас, не сме да управља. МИ НЕ ТРАЖИМО МИЛОСТИЊУ.

И још нешто. Можда најважније. Када 11. Маја убациш листић у гласачку кутију, имај на уму да ниси дао свој глас само за себе и своју породицу, већ и за васколики сиромашни свет – за самохране мајке, за гладну децу, за социјалну правду… Једном речју – ЗА ЧАСНЕ НАМЕРЕ.

Срдачно Те поздрављамо, у уверењу да ћемо се ускоро видети у некој лепшој, бољој, племенитијој Србији.
Партија уједињених пензионера Србије

П.С. Заокружи број 5 – то је наш заједнички број за улазак у органе власти. Наш победнички број.